Bele rukavice

Jutro po mojoj meri. Nije vruće, nije hladno.
Nalazim se kod Pančevačkog mosta, na početnoj autobuskoj stanici uvek željno čekane 33. Vreme prekraćujem čitanjem online vesti. Suviše lošeg u svega nekoliko minuta. Prekidam. Gledam u svet. Tu su ljudi, golubovi, nekoliko pasa, mesara, diskont, mostovi… i sivo okruženje.

Pogled mi privlači muškarac od 55-60 godina. Srednje visine, uredne brade i čistih belih patika, u farmerkama i teksas jakni sa svetlo braon kačketom na glavi. Na rukama nosi bele rukavice,one deblje, za rad. Na njima ispisan logo firme. Nekoliko puta ga iščitavam. Sa gornje strane su besprekorno čiste, sa donje malo prljave. Pažljivo gledam u njegove ruke pa u njega.

Diskretno iz manje kante za đubre vadi limenke od soka i piva. Polako, dostojanstveno ih spušta pored kante i blago ali dovoljno jako ih nogom pritiska i od tri dimenzije pravi dve.  Sa ramena skida ogromnu torbu i pokretima koji odišu smirenošću spušta svaku limenku u svoj novi privremeni dom. Još jednom proverava sadržaj kante, vraća torbu na rame i kreće  dalje do kontejnera koji su kao divovi pred boj poređani. Prepuni, spremni, opremljeni. Kakav kontrast toj maloj kanti, koja je u svom konstantnom stanju dečaštva stidljivo iznedrila tek nekoliko konzervi.

Psi kruže. Nadaju se doručku.

Niotkuda u ruci sa belim rukavicama se stvorila drška za valjak. Duža. Prilazi prvom kontejneru i lagano sa strahopoštovanjem, drškom obrađuje deo po deo. Nekoliko trenutaka kasnije izranjaju duže i kraće omotnice parizera, salama, mortadela i kobasica. Uzima ih i zove pse. Dotrčavaju, dobijaju svoj doručak. Jednom po jednom, okrečući se oko seba da proveri ima li tu još nekog četvoronožca, daje da jedu. Vraća se ponovo unutrašnjosti dotičnog diva. Div je ovog puta izdašniji, poklanja kosti. Sada, ipak su to kosti, nastaje mala pometnja među psima. Iako čovek sa belim rukavicama  ravnomerno deli plen, najveći pas dlake bakarne boje kidiše, želi tuđe kosti. Cviljenje i jauk malog crnog psa, izaziva čoveka, okreće se i izgovara glasno MIR. Pas bakarne boje se pokorava. Sada svi psi u miru i halapljivo glođu.

Zanesena posmatranjem ovog događaja u zadnjem trenutku uđoh u autobus, ali u 48. Naravno, uvek željno čekane 33 nije bilo… Kajem se, trebala sam da čekam i do kraja ispratim ovaj događaj. Ne, neću da priuštim sebi luksuz kašnjenja.

Razmišljam. Kakva smirenost i odmerenost svakog pokreta. Kako blag a odlučan izraz lica. Kakvo poštovanje prema predmetima, stvarima i stvorenjima. Kakav čovek!  Kakav početak dana!

Okobar je mesec knjige. A  ljudi su najbolje knjige, ispisane najlepšim pismom. Iz njih se najbrže, najlakše, najbolje i najkvalitetnije uči. Samo, treba čitati!

Prijatelju sa belim rukavicama, hvala!

Advertisements

4 komentara

  1. Wojciech · · Odgovor

    Nastavnica Suzana je održala još jedan predivan čas! 😉

  2. Nema na čemu, i drugi put 🙂

  3. Ovu sam priču jako zavoleo i povremeno joj se vraćam sa jednakim zadovoljstvom 🙂

  4. Eto ja živim samo 2 stanice odatle i čitam… i čitaću. Veliki pozdrav!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: