E moj Radoje…

Četvrtak, na stanici za taj dan, uobičajeni prizor. Žene,deca, ima i beba, pored njih pune torbe hleba, štrudla… ostalo ne vidim i tek po neki muškarac. Ima već neko vreme kako ih viđam. Rekoše mi da hranu dobijaju kao pomoć. Šetam gore, dole, tako mi vreme brže prolazi. Pogled mi je prikovan za trotoar. Pratim opuške, zgužvane papiriće, krivudave linije ispucalog trotoara i čujem glasove i smejanje čekalaca. Uvek su veseli.

Taj uobičajeni prizor remeti iznenadno pojavljivanje nepoznatog čekaoca. Visok, mršav, ispijenog lica, poluduge posedele brade, u prašnjavim belim patikama, teget zimskim pantalonama koje su kraće od propisane norme, uglavnom rasparane i sa vidljivim flekama. Jakna maslinasto zelene boje, prljava, ispod nje čudan kroj mantila, koji štiti samo leđa i noge, a na glavi crvena kapuljača, nekadašnja drugarica neke crvene lepe jakne. Kosu ne vidim. Tu su naočare za vid, braon boje. Ogromne, prekrivaju skoro celo lice. U ruci dve platnene manje torbe.  Povetarac povremeno zavijori froncle na njegovim pantalonama. Kao pantalone indijanca. Fleke stvaraju iluziju šara.

Oktobar je. Napolju je 30 stepeni. Zaobilazim nepoznatog čekaoca. Razmišljam da li je moguće da mu je toliko hladno? A možda on sve svoje sa sobom nosi?

Autobus, stiže. Juriš!

Sreća, koliko ljudi toliko mesta za sedenje. Krećemo. Unutra blago smrdi. Ventilacija nije potrebna, vrata nisu savršeno pripijena uz svoj muški deo. U svađi su. Zbog toga trpimo mi, do malopre čekaoci a  sada putnici. Navikla sam na loše autobuse. Ovaj je u očaju, i amortizeri i prozori su u svađi. Klimanje, klackanje, blagi smrad i strujanje vetra kroz sve rupe mi ne smeta ali buka koju proizvodi autobus mi smeta. Nisam u stanju da mislim niti da se skoncentrišem. Vrtim se, okrećem, na kraju zurim u sopstvena stopala.

Dižem pogled i primećujem da sa nepoznatim čekaocem a sada putnikom sedim u istoj ravni. On je bliže prednjim a ja zadnjim vratima. Vidim da u ruci drži knjigu i čita. Gledam ga. Povremeno mu se usne blago pomere. Osmeh, možda. Povremeno podigne pogled. Razmišlja. Opet nastavlja da čita. Imam neopisivu želju da saznam šta čita. Zaključujem da je knjiga stara, po načinu na koji je drži i zbog izrazito žutih stranica. Ne skidam pogled. Vrebam. Sramota me je. Konačno, želja mi je uslišena. Domanović! Danga!  Nisam TO oćekivala! Reć i misao,  čuveno crveno izdanje.

Putnik se sada otvoreno smeši. Neverovatno, hvatam sebe kako se i ja smešim gledajući ga. Pokušavam da pogodim koji deo teksta je izazvao taj veliki osmeh. U isto to vreme iza mene počinje dodatna buka. Iritira. Okrećem se. Njih trojica, mladi, lepi, zgodni, doterani, odeća besprekorna. Jedan od njih drži telefon u ruci sa koga se čuje muzika. Ponovo gledam putnika. I dalje čita. Još dva puta se okrećem i posmatram mladiće. Muzika mi se čini poznato. Mladić koji sedi u sredini me upitno gleda. Gledam i ja njega. Gledamo se… Odjednom razumem, čujem krimi rad, krimi rad, krimi rad. Vraćam se putniku. Sunce obasjava njegovo lice. Skida naočare za vid i stavlja naočare za sunce. Model od davnih vremena. Polako, pažljivo sklapa knjigu, spušta je u torbu i ustaje. Izlazi. Froncle se vijore, fleke kao šare. Indijanac. Ispraćam ga pogledom.

I dalje se čuje krimi rad. Posle 5 minuta izlazim…

Kod kuće sam. Čitam lekcije on line seminara. Prekidam. Proganja me događaj iz autobusa.  U pretraživaču ukucavam krimi rad. Ukucavam Dangu. Čitam.

Mislim da sam pronašla rečenicu na koju se putnik široko osmehnuo.

Ja mu ispričam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje, Srbije.

– Slušao sam ja o toj čuvenoj zemlji! – prošaputa onaj za sebe i pogleda me s rešpektom…

Čitam krimi rad i pronalazim opis za pesmu u samom tekstu – mega nivo.

Kažu da odelo ne čini čoveka.  Šta čoveka čini čovekom?

E moj Radoje … sve je isto … krimi rad!

 

Advertisements

10 komentara

  1. Wojciech · · Odgovor

    Ma daj… znaš da nije sve isto. 🙂

    1. Ma gde bi bilo 🙂 U pravu si, forma je drugačija a suština 🙂

  2. Kad smo već kod Domanovića, evo mog priloga: „Da satira satire sve protiv kojih je uperena, još od vremena Domanovića, kod nas bi bilo sve u najboljem redu!“

    1. Upotrebiću prilog, odličan je 🙂

      1. Drago mi je, i – hvala 🙂

  3. Svojevremeno sam imao skoro sve iz čuvenog crvenog izdanja 🙂
    Oduševljavaš me temama naoko neatraktivnim, a tako životnim i načinom na koji ih preneseš.

    http://ironijexl.wordpress.com/2012/02/24/na-mestu-biografije-voljno/
    http://ironijexl.wordpress.com/2012/02/24/beda-najstrasniji-ljudski-izum/

    1. Hvala ironijexl! Priznajem da ste me vi stari blogeri zarazili. A to čuveno crveno izdanje mi je uvek bilo simpatično 🙂

  4. Crveno izdanjeee…!!! Još ga imam. Naravno, ne celo, pozajmljivalo se tokom godina, ovome i onome, oni vraćali, oni nisu, i tako… Ali… Šta čoveka čini čovekom? Teško pitanje…

    1. Jeste teško pitanje ali ima odgovor 🙂

  5. Svaki tvoj tekst me sve vise i vise odusevi. ❤

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: