Ruža i divlje kokoške

Hodam ulicom koju ne volim. Idem ka mestu za koje me vezuje ružna prošlost i slična sadašnjost. Glava mi je spuštena kada hodam tom ulicom. Poznajem svaki njen kamen, pukotinu, zalepljenu žvaku, fleku, rupu … i primećujem svaku promenu koja se na asfaltu dešava. Iznad asfalta ne poznajem ništa i ne želim da upoznajem. Uzdišem.

Danas sam podigla pogled. I odlutala negde…

Primećujem nisku pogurenu priliku koja ide ispred mene.  Na njoj kaput od čoje boje kestena, teži od nje same, zarozane antracit hulahopke i na nogama papuče čije su se pete izlizale ka spolja. Hoda ukrivo baš kao ja. Kasnije primećujem da su papuče otvorenog tipa, pola stopala je otišlo napred.  U rukama drži torbe. Hoda dva, tri koraka spušta torbe, odmora se kratko, opet podiže torbe… Ubrzavam svoj bezvoljni korak sustižem je i uzimam torbu prvo iz njene desne ruke. Susreću nam se pogledi. Oči su joj skroz bele, pomislila sam ne vidi ali čujem “Ćeri, hvala ti.“ Nasmešila sam se. Smeši se i ona. „ Znaš, ne bi ja izlazila, ali živa duša mora da jede a imam i divlje kokoške i one bi da jedu. Ja sam u broju četiri.“

Ne znam gde je broj četiri niti kod kog broja se nalazimo. Počinje da priča… Priča o svom životu, godinama kojih je 86, ranom ostajanju bez majke, ocu agronomu, batinama koje je dobijala od ujne zbog loše opranog lonca ili pogrešno postavljenih drva za potpalu. Priča o svojoj mladosti, udaji, mužu koji ju je povremeno tukao, probisvetu, ženskarošu  koji je na kraju završio u zatvoru. Priča o  svojim mučiteljima „koji eto već dugo nisu živi, a meni je Bog dao da se nasitim života“, priča o svojoj želji „još želim da živim“, priča o neljubaznom komšiluku “iz dvorišta mi uzimaju kruške i dunje, a kada im kažem uzmite ali mi malo oko dvorišta pomozite neće, čudan svet“, priča o tome kako zbog viših ciljeva treba nekad „oćutati i trpeti“.

Slušam pažljivo.

Postavlja mi dva pitanja. Da li si ćeri udata? Jesam. Imaš li ćeri dece? Nemam. Ćeri, daće Bog, biće!

Znaš ćeri, imam sina! On je moj najveći uspeh. Oženjen je, otac je troje dece. Mnogo mi je dobar i snaja je i deca. I svi su lepi, ma mnogo su lepi.  Sve što sam umela, znala, mogla, uložila sam u njega i sada sam srećna jer je vredelo. Ne žive u Srbiji ali dolaze da me obiđu. Otišli su, ovde je loše…A znaš kako su mi lepi… Sin me i dan danas sluša. Rekla sam mu nikada da nisi ženu udario ili ponizio, nikada. Vidim snaja je zadovoljna. I deca su zadovoljna. A znaš kako su mi lepi unuci, vredni su i poslušni. A ja sam srećna. Oni su moj najveći uspeh.

Zajedno smo 15 minuta. Hodamo polako, nismo prešli ni 20 metara. Priča i dalje.

Evo stigli smo. Vidiš ovu krušku? Podižem pogled sa nje i gledam prelepu, visoku raskošnu krušku sa mnoštvom plodova. Ovu krušku sam ja kalemila, svi su mi se smejali, otac me naučio, a kasnije kada su videli rezultat svi su me zvali da im kalemim.

Prilazimo kapiji koja nema bravu. Na starim drvenim vratima nalazi se zarđali katanac sa šifrom. Uzima katanac i okreće brojeve. Pogrešna šifra, katanac se ne otvara. Čekaj ćeri sad ću ja, kako beše. Uspeva, otvara kapiju i predamnom se otvaraju vrata dvorišta broj četiri. Stara kuća u zadnjem delu dvorišta i kuća koja je počela da se zida a nikad nije dovršena u prednjem delu dvorišta. Obrasla u travu i bršljen. Ušla sam u dvorište, spustila torbe. Zahvaljuje se.

Divlje kokoške se obradovaše babi.

Meni je bilo izuzetno zadovoljstvo.

Nije mi rekla svoje ime. Kada pomislim na nju,  mislim o Ruži, crvenoj ruži. Možda zato što joj je život bio popločan trnjem, manjim i većim. Možda zato što je slušati njene reči  isto što i  mirisati i gledati prelepu ružu. Možda zato što je crvena boja boja ljubavi. Možda zato…

Hodam ulicom koju ne volim. Danas sam podigla pogled. I odlutala negde…Zamišljam sebe sa 86 leta, kako pogurena nosim dve torbe i kako neko čeljade prilazi da mi pomogne. Pričam mu svoj život satkan u 15 minuta. Potpuno ispunjena i radosna govorim mu o svom najvećem uspehu.

Šta je moj najveći uspeh?

Advertisements

9 komentara

  1. Dragana · · Odgovor

    Lepa prica.

  2. predivno…

  3. Nežno… (Mene ruža o’ma’ asocira na Malog princa…) 🙂

  4. Zoran Ilic · · Odgovor

    10/10

  5. Ne znam kako sam ovo do sada propustio, ali srećom sam sada ispravio nepravdu koju sam sebi naneo i idem dalje sa divnim osećanjem.

  6. Za sada su tvoj brak i tvoja želja za proširenjem porodice tvoj najveći uspeh.
    Ponekad nas Gospod iskušava vremenom kroz koje sa neizvešnošću prolazimo dok dočekamo ostvarenje želje. Deo tvog najvećeg uspeha u životu je upravo ta tvoja želja. Najvažnije je da ne prestaneš da želiš.

  7. Divna priča 🙂

  8. Aplauz — i najlepše želje za san koji će se ostvariti.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: