Bol i sreća

Ja sam. Jalova .Neplodna.Sterilna.

Udata.  Iz ljubavi. Zbog ljubavi. Sa ljubavlju.

Na svojim plećima nosim krst. Krst koji me je slomio i od mene napravio čoveka. Jer  bol je učitelj onoga čega sreća nikada ne može biti.

Podnet  je zahtev.  Da rodim trojicu sinooooova.  Podnosioc  zahteva  svekrva. Svekar ne zahteva. Ni moji. Ćutim.

Krvna grupa. Nemam je napismeno. Svekrvina lekarka treba da bude lekarka moga muža i mene. Ona, majka moga muža to želi. Kolektivna svest. Naravno.Pristajem.

Dom zdravlja. Zašto vam je potrebno određivanje krvne grupe? Napismeno?

Sramota me. Ne lažem. Ćutim. Lekarki je sve jasno. Čula se sa svekrvom. Zbog trojice sinooooova.  Upisuje sterilitet. Nema veze Happy, napisala sam to onako, mora nešto da piše.  Zahvaljujem. Izlazim. Čitam.

Sterilitet. Sterilitet. Sterilitet. Sto puta. Čudno. Zastrašujuće. Proglašena sterilnom. U sekundi iz čistoga mira.

Institut za transfuziju krvi. Predajem uput.  Primećujem trudnice. Nekoliko njih. Lepe. Nasmejane. Tu su i ostali. Proziva me.  Jasno i glasno. Gospođo, Vi zbog  S T E R I L I T E T A.  Gledaju me. Svi. I oni što me ne gledaju. Znam. Vidim.

Noj. Ne zabija glavu u pesak. To je mit. Ja. Zabijam. Propadam. Noj je brz. To nije mit. Do 70km/h. Bila sam brža.

Konačno. Napismeno. B rh +. Svekrva zadovoljna.

I ja sam. Olakšanje.

Živimo sa svekrvom. Privremeno. Tražimo svoj kutak. Dogovor. Deca, ne! Ne sada! Usklađivanje.

Upoznavanje. Duhovni temelji. Materijalna nadogradnja. Deca, da! Tada!

Svekrva se seli u spavaću sobu. Mi na ležaj. U prolaznom delu stana.

21h. Fanfare. Svekrvina objava. Idem da spavam. Vi prionite.

Noć je.  Svekrva ustaje. Bešika. Provera. Naravno. Nas. Ništa. Ne mogu. Prometno je. Štrecam se. Sramota me.

Golu me je videla. Majka. Sestra. Drugarica. Muž. Dosta! U najlepšem sjedinjavanju. Muž i ja. Nisam glumica. Ne želim publiku.

Jutro.  Začuđeni pogledi. Svekrvini.Naravno.

Veče. 21h. Fanfare. Objava.

Jutro.  Začuđeni pogledi. Svekrvini.Naravno.

Veče. 21h.Fanfare. Objava.

Jutro.  Začuđeni pogledi. Svekrvini.Naravno.

Dan.Svekrva i ja. Pitanje. Imate li seks? Konstatacija. Nisam primetila! Gledam je. Guta me. Pogledom. Naravno. Iščekivanje. Shvatam. Telekomunikacija. Nadam se. Terestrička. Ćutim. Čeka. Ne reagujem. Uopšte. Razočarenje. Njeno.

Jutro.  Začuđeni pogledi. Svekrvini.Naravno.

Veče. 21h. Fanfare. Svekrvina objava. Selim se na prometni ležaj.

Konačno. Spavaća soba je naša. Muž se smeška. Pobedila si.

Život teče dalje. Svekrva se nada…

Prošlo je tri godine…I dalje se držimo dogovora.

Shvatam. Država je trula. Smrdi. Vonja. Gore od nošenih čarapa, kiselog kupusa i ribe. Zajedno.

Čekam 5 godina. Čekam! Puno radno vreme. I dalje čekam, a prošlo je 14 godina…

Alea iacta est. Beba!

Prvi pregled. Hitno! Hitno! Hitno! Nešto nije u redu.

RI. Moja drugarica mi preporučuje kliniku, doktorku, uzima papirologiju, sprovodi me po hodnicima. Objašnjava. Upućuje. Upijam svaku njenu reč i osmeh. Nikada je neću biti dovoljno zahvalna zbog toga. Ri, hvala!

Dva dana i nekoliko doktora je potvrdilo dijagnozu. Operacija, hitno!

Možda, posle ove operacije nikada nećete moći da imate decu. Plačem.  Ako vaš život bude bio ugrožen, uradićemo sve što možemo.

Razgovaram sa mužem. Ridamo. Pozdravljamo se i dajem mu blagoslov za dalji život bez mene…

Vrati se kući,  ti si sve što mi je potrebno, nisam te ženio da bi mi rađala decu…

Čekam da dođu po mene. Izmirena sam sa Bogom i ljudima. Spremna sam. Otvaram Bibliju. Čitam: Pominjaću dobrotu Gospodnju za sve što nam je učinio Gospod, i mnoštvo dobra što je učinio domu Izrailjevu po milosti svojoj i po velikoj dobroti svojoj.

Dolaze po mene. U liftu sam. Lift je pun, svi stoje, obučeni su. Ja sam gola, prekrivena bušnim zelenim čaršavom i ležim na krevetu. Svi gledaju u mene. Sažaljivo. Sklanjam pogled. Susrećem se sa novim pogledom. Zatvaram oči, ne želim da gledam kako me sahranjuju.

Fascinirana sam. Gledam operacionu salu i divim se. Koliko ima sati? 08:08. Stvarno! 8.8. i 08:08. Zanimljivo. Smejem se…

Čujem glasove. Hajde Happy, hajde pogledaj nas. Hoćeš da povraćaš? Kulja iz mene. Živa sam.

Happy, Happy, čuješ li me, sve je dobro, imaćeš bebe. Čujem kao anđeoski glas moje drugarice Ri, koja me drži za ruku.  Nemam snage da pričam, da otvorim oči. Pokušavam da je stisnem ruku, da shvati da je čujem.

Budim se. Čujem neku pometnju. Otvaram oči i gledam porođaj. Tu, ispred mene. Krhka, mlada, uplašena, iz unutrašnjosti, hitan slučaj. Nikada nisam videla ništa lepše. Dečak, rođen sa 600 gr. Posle nekoliko dana je umro. Bol i tuga. Majka plače. Srce mi se steže. U istoj sobi  nas dve i žena koja dva puta na porođaju gubi bebu nepažnjom doktora. Sestre i doktori plaču, niko ne sme da uđe, da kaže istinu. Saznaje. Sve ih teši. Gledam i divim se. Početak mog učenja putem boli. Mama dečaka je posle godinu dana rodila zdravu devojčicu.

Uradili smo šta smo mogli. Nemojte da radite na bebi 6 meseci. Kontrola, pa šta  Bog da.

Šest meseci je prošlo.  Moraćete da se strpite sa bebom još šest meseci a posle šta bude.

A posle, nije bilo bebe! Bilo je još bolnica, lekova, tretmana, intervencija na živo, boli, patnje, poniženja, odbijanja, komplikacija, novih dijagnoza, vreme koje leti… i večitog pitanja zašto, kako?

A u toj muci nalepe se ljudi koji bi da uđu u tvoju intimu. Pitaju. Nisam sposobna da nosim njihova pitanja a još manje da dajem odgovore. Treba mi  neko ko će  da ćuti,  ko će da me pogleda  i ja znam da razume i sa mnom pati, zna kako boli…

Isplakala sam  okeane suza jer su mi dva puta izričito rekli da neću nikada imati dece.

Isplakala sam okeane suza i osetila bol za koju verujem da je jača od bilo koje fizičke boli…

Isplakala sam more suza… sama da me niko ne vidi i ništa ne pita.

Svašta se dešava u napaćenoj duši.

Bilo je ljubomore, zavisti, besa…

Vidim trudnicu pa mi mrsko. Zagledam je. Što je ona bolja…

Bilo je diskriminacije i vređanja.

Ti nemaš decu, nema potrebe da ti mi plaćamo usavršavanja. Ti nemaš decu, poslednjoj ćemo ti uplatiti pare. Ti nemaš decu, ali moram da ti ispričam vic o sterilnoj ciganki. Ti nemaš dece, blago tebi… Ti nemaš dece, ti si građanin drugog reda…

Pucajte ljudi, pucajte… srce mi je već ionako slomljeno…

Bilo je ležanja na stolu sa raširenim nogama i sestrom koja izađe i ostavi otvorena vrata. I mog okretanja glave da mi prolaznici ne bi videli lice.

Bilo je naplaćenih usluga duplo i troduplo.

Bilo je lažiranih rezultata.

Bilo je čudnih i nezakonitih ponuda.

Bilo je višegodišnjih obijanja pragova i odbijanja stručnjaka da se bave našim slučajem.

Bilo je ubeđivanja, u bolnici, da se ne prijavljujemo za  VTO o trošku fonda… nikada nećete doći na red.

Bilo je i da me od straha pre intervencije, dok me doktorka pregleda, uhvate takvi gasovi, da se stiskam svom silom ne bi li ostali gde jesu. I proklinjanja svoje sudbine, pa zar i to da me snađe.

Bilo je gledanja svoga tela. Grudi koje savršeno izgledaju, kao da imam 18 godina. Šta bih dala da su opuštene. Kako bih ih samo sa ponosom nosila. Dojile su! I strije bih htela, sve… hoću ceo paket.

Bilo je sestri  koje su nas hrabrile i tešile, čudesnim pričama o zatrudnjivanja. Doktora koji su nas tretirali kao ljude.

Bilo je…

Živote, ko će te dokučiti?

I onda, jednog jutra otvoriš oči i shvatiš da si sam sebe srozao.

Izgubio si dostojanstvo i pretvorio se u neku masu koja samo misli o tome i samo o tome i samo o tome…

Rekoh, dosta je bilo!

Kao narkoman koji krizira…Oslobođenje i utehu sam našla u Bibliji. To je bila moja redovna i svakodnevna doza.  Prostudirala sam svaki slučaj neplodnosti, koji  je zapisan. Rahilja, Ana, Sara, Reveka, Jelisaveta…

Plakala sam i preživljavala njihovu bol. Zapisala sam svaku misao i zaključak koji sam stekla čitajući i baveći se tim tekstovima. Čitala sam komentare teologa i polako i tiho, malo po malo, moleći se, Bog mi je dao taj trenutak da opet pronađem sebe i mir. U toj borbi i spoznaji  najviše sam patila i radovala se sa Anom. Ona mi je posebno prirasla za srce. Svaku njenu reč sam duboko urezala u dušu, svaki njen razgovor sa Bogom, sveštenikom ili mužem. Kako sam je samo zavolela. Kada je ona plakala i ja sam. Kako sam fascinirana bila njenim trpljenjem, mudrošču, žrtvovanjem i zahvalnošću. Kako sam se radovala kada je uslišena njena molitva i kada je rodila Samuila. Od tada je zovem  Ana Samuilova. To je žena čija patnja je mene ohrabrila, osnažila i pomogla mi da shvatim realnost života. I toga dana, kada bude vaskrsenje, ja HappyGirl, ću potražiti baš nju. Da je kažem… i zagrlim.

Bilo je i ovog neverovatnog  Kutka koji  je voljeno čedo rođeno iz neplodnosti. Kutka, koji mi je bio siguran zaklon kada su oluje nosile sve.

I bilo je odluke da je dosta!

Nisam osetila ni tugu, ni bol, ni patnju, ništa sem mira i radosti u srcu. Napokon smo i to rešili! Posle dužeg vreman sam konačno mogla u potpunosti da odahnem. Nema više neizvesnosti. Alea iacta est!

I sada napokon mirno spavam.

Nisam više centar sveta, drugi su.

Smejem se i radujem kada vidim trudnicu. Bože, blagoslovi plod utrobe njene!

Neplodnost me je naučila važnim lekcijama i donela mi mnogo dobra.
Upoznala sam divne ljude koje nikada ne bih upoznala da nije bilo nje.

Postala sam manje sebična.

Shvatila sam da ima ljudi koji pate i da njih njihova muka boli kao mene moja. Zašto im ne pomoći i pružiti ruku!?
Postala sam borac, istrajan, pravi koji više ne plače kada izgubi bitku. Shvatila sam, Bog mi je dao snage da mnogo preturim preko leđa, moj život ima smisla i bez dece. Više me ne uzbuđuju i ne bole neumesna pitanja…

Više me ne boli …

I sada ima 🙂

Ja sam. Srećna. Radosna. Zahvalna.

Živim.  Iz ljubavi. Zbog ljubavi. Sa ljubavlju.

U svom srcu nosim krst. Krst, koji  je od mene napravio čoveka. Jer  bol je učitelj onoga čega sreća nikada ne može biti.

Ja sam. Happy Girl. 🙂